29/08/2026
___________________________________
Priča 730š2
"Srpska BAJKA iz 1001 noći"
41. Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Narator: srpska Šeherezada
Priča br. 732 (bajka sedamstotridesetdva)
____________________________________
KATAPULT MEĐU ZVEZDE
I NOGA U DU...PE* MOŽE DA TE LANSIRA MEĐU ZVEZDE
____________________________________
Priča 732
____________________________________
U neko doba osetila je kao da je nečija ruka lagano dodiruje po ramenu, i neki tihi glas šapuće na uvo:
"Hajde, Princezo.
Vreme je."
Polako je otvorila još uvek saive oči. Pogledala je u sat.
Prvi put na satu su bili brojevi.
4:44
Nasmešila se, pomislivši:
ANĐELI MOJI, hvala vam puno za sve.
Tesla, hvala ti za sve.
OVO SU BILI TESLINI BROJEVI.
TESLE - ČOVEKA ANĐELA.
Profesor Spasoje Vlajić je voleo da kaže za Teslu:
"U umu mnogih ljudi predstava o Tesli blista kao čist, redak i dragocen dar samog neba. Dok on lebdi između mita i stvarnosti, uspomena na njega se širi, uvećava. Napajana energijom naših misli, slika o velikom izumitelju postaje simbol mitskog junaka i narasta u prasliku i svečoveka, BOŽANSTVENOG VITEZA koji se dostojanstveno diže do ANĐEOSKOG oličenja."
O tome je i napisao jednu od knjiga:
"TESLA-ČOVEK ANĐEO",
kao i "Svetlosnu formulu", pa "Fizika i tehnologija svesti", pa 3 knjige "Grupa 69"...
Uhhh... kasnim... raspričala sam se..."
Seti se da njen život i životi mnogih drugih zavise od njene priče, a ona je bila odgovorna.
"Pa, hajde.
Neka priča krene."
_________________________________________
Viktorija nastavlja pisanje priča Bajki na mestu gde je prethodne noći završila.
Šta je u stvari SRPSKA BAJKA?
SRPSKA BAJKA je Božji plan za spas Kosova, Srbije i Sveta. To je priča o "Bezuslovnoj ljubavi" koja se rodila između Princa Viktor1a i Princeze Viktorije.
Oni su "probuđeni" od strane Boga i aktivirani, kako bi zajedničkim snagama zajedno sa 144 000 drugih probuđenih Anđela spasili Kosovo, Srbiju i Svet, dajući svoj život ako treba kako bi spasili osobu koju vole.
Kada se muškarac i žena kroz "bezuslovnu ljubav"spoje, spoje se NEBO i ZEMLJA. Tako nastaje Raj na Zemlji.
Njihov zadatak je da ponovo vrate Raj na Zemlji i donesu 1000 godina MIRA.
Postoji LEGENDA u srpskom narodu koja glasi:
"KADA SE DRŽAVA NALAZI U OPASNOSTI I KADA ONI KOJI SU NA VLASTI NISU U STANJU DA SAMI REŠE PROBLEME, BOG BUDI ISKRU U SRCU SVAKOG POJEDINCA, I OKUPLJA IH, KAKO BI POMOGLI I SPASILI SRBIJU."
Misli joj se vraćaju u nedavnu prošlost.
Htela to ili ne, same idu u tom pravcu.
Slike naviru u sećanje.
Seća se, tih dana u Nemačkoj IZMEĐU NJIH BIO JE BERLINSKI I SARAJEVSKI ZID U OBLIKU VRATA KOJA SU IH RAZDVAJALA...
PRAG, KOJI SE NIJEDNO OD NJIH DVOJE TE NOĆI NIJE USUĐIVALO DA PREĐE...
PRIČA KREĆE:
---
_________________________________________
732. priča bajki
Tog jutra Princezu Viktoriju probudio je zvuk alarma.
Telefon je namerno ostavila dovoljno daleko od kreveta.
Poznavala je sebe.
Da joj je bio nadohvat ruke, samo bi pružila ruku, ugasila ga i vratila se u san.
A san je tih dana bio jedno od retkih mesta na kojima ništa nije bolelo.
Zato je telefon zvonio.
I zvonio.
I nije odustajao.
Kao da je neko sa druge strane uporno kucao na vrata njenog života.
Viktorija najzad otvori oči.
Pogleda u tamu sobe.
A onda ustade.
Novi dan je počinjao.
Prišla je telefonu i ugasila alarm.
Na displeju su svetlele četiri cifre:
05:00.
Viktorija se nasmeši.
— Deda Lazare...
Zastala je na trenutak, a onda tiho rekla:
— Došlo vreme da obrnemo uloge. Sada ću ja tebe da budim.
U sobi je bilo tiho.
Ali ona više nije bila sama.
Negde između jave i sna, između ovog sveta i onog koji je samo njoj bio vidljiv, osećala je prisustvo svog Dede Lazara.
Vratila se u svoju 732. priču bajki.
Još ih je toliko bilo pred njom.
Do hiljadite.
Do one poslednje koju joj je jednom davno zadao kao nemoguć zadatak.
A Viktorija je već odavno naučila da su nemogući zadaci samo zadaci koji čekaju da ih neko dovoljno tvrdoglavo prihvati.
— Nailazimo se u 732. priči bajki — reče kroz osmeh. — Ima još da se piše do 1001, koliko si mi rekao da napišem.
Udahnula je duboko.
— Šta pišemo jutros?
Na trenutak je spustila pogled.
A onda dodala:
— Vodi me, Deda Lazare.
I tada začu njegov glas.
Poznat.
Topao.
Onaj glas koji je umeo istovremeno da je zagrli i da je izvede na čistinu kad bi pokušala da pobegne od sebe.
— Kako si jutros, najmilija moja?
Viktorija se nasmeši.
Ovoga p**a osmeh nije bio samo na njenim usnama.
Bio je negde dublje.
Tamo gde se čovek ponovo sastavlja nakon što je dugo mislio da se više nikada neće sastaviti.
— Moram priznati... mnogo bolje.
Zastala je.
— Oporavila sam se. I fizički i psihički.
Prstima pređe preko ivice telefona.
— Vraćam se sebi ponovo.
U njenom glasu bilo je nešto što je Deda Lazar dobro poznavao.
Istina.
— Deda Lazare... napadi su poslednji put na Goliji bili toliko jaki.
Glas joj zadrhta.
— Tu je bila kulminacija.
Na trenutak zatvori oči.
Pred njom se ponovo pojavi sve što je želela da zaboravi.
Strah.
Umor.
Osećaj da joj se tlo pomera pod nogama.
Trenutak u kojem je shvatila koliko čovek može biti blizu ivice, a da to niko drugi ne vidi.
— Zamalo me nisu ubili — prošap**a. — Nikada nisam bila bliže.
Tišina.
Ona najdublja.
A onda se Viktorija nasmeši kroz oči pune zahvalnosti.
— Hvala ti na ovom mestu.
Udahnula je.
— Hvala ti na terapiji. Hvala ti što si me doveo ovde da se oporavim.
Glas joj postade tiši.
— Hvala ti.
Kratka pauza.
— Hvala ti.
Još jedna.
— Hvala ti, dobri moj Deda Lazare.
I upravo tada...
Dogodilo se nešto što nije mogla da objasni.
Usred razgovora o svemu što je prošla, o ranama koje su zarastale i o životu koji je ponovo počeo da liči na život...
Viktorija oseti njega.
Princa Viktora.
Ne kao misao.
Ne kao uspomenu.
Već kao onaj poznati osećaj koji je telo prepoznavalo pre nego što bi ga razum stigao imenovati.
Ljubav joj se oko srca obavi poput svetlosne spirale.
Polako.
Nežno.
Ali nezaustavljivo.
Takav osećaj prepoznala bi među hiljadama.
U moru ljudi, nikada nije bilo nikoga poput njega.
Iz grudi joj se ote dubok uzdah.
I ovog p**a nije pokušala da se odupre.
Prepustila se.
Jer koliko god da je pokušavala da ga skloni iz misli, on joj je svakoga dana nedostajao sve više.
A ono što je mislila da je zauvek ugasila...
Ponovo je počelo da svetli.
Njena ljubav prema Princu Viktoru podigla se iz pepela poput feniksa.
Ali ovoga p**a nije bila ista.
Bila je snažnija.
Dublja.
Mirnija.
Kao ljubav koja je prošla kroz vatru i shvatila da vatra nije bila njen kraj.
Bila je njeno preobraženje.
Deda Lazar je ćutao.
A onda primeti osmeh na njenom licu.
Onaj poseban.
Onaj koji nije mogla da sakrije čak ni kada bi pokušala.
— Šta sam to propustio? — upita veselo.
Viktorija pocrvene.
Spusti pogled prema zemlji.
— Ništa.
Deda Lazar se nasmeja.
Viktorija na trenutak zaćuta.
A onda, kao dete koje zna da je uhvaćeno u nečemu što pokušava da sakrije, podiže pogled.
— Deda Lazare...
— Mhm?
— Tebi nešto da promene?
Deda Lazar se nasmeši.
— Ti znaš...
Zastala je.
— Znaš sve.
Na njegovom licu pojavi se onaj poznati, šeretski osmeh.
— Dobri moj zećo...
Viktorija već počinje da se smeje.
— Najbolji.
Deda Lazar teatralno uzdahnu.
— Zato mi je najdraži.
— Samo on zna da izađe na kraj sa mojom ćerkom.
Viktorija podiže obrvu.
— Princeza na zrnu graška...
— Buntovnik s razlogom i bez razloga...
Viktorija se nasmeja.
— Ćerka Kneza Lazara.
Glas Dede Lazara postade nežniji.
— Neko ko je trebalo da bude primer narodu kako treba da bude.
Tu zastade.
— A kojoj je taj teret odgovornosti toliko teško pao...
Pogleda je zamišljeno.
— Pa si odlučila da ga odbaciš.
Viktorija se nasmeja kroz suze.
— I rešiš da budeš primer narodu kako ne treba da bude.
Deda Lazar se glasno nasmeja.
— Da pričaju: „Vidiš kako Viktorija radi? E, pa nemoj tako!“
Viktorija prasnu u smeh.
A onda se Deda Lazar umiri.
U njegovom glasu više nije bilo zadirkivanja.
Bio je to glas roditelja koji grdi dete ne zato što ga osuđuje...
nego zato što zna koliko ono može.
— Nikada nisi želela da budeš dobar primer.
Viktorija spusti pogled.
— Eh...
Deda Lazar uzdahnu.
— Koliko si mi samo p**a zadala glavobolje.
Nije to rekao ljutito.
Rekao je onako kako roditelj govori kada se seća svih onih dana kada je dete pravilo pogrešne izbore, padalo, ustajalo, ponovo padalo...
i kada ga je, uprkos svemu, voleo potpuno.
Bez uslova.
Bez osude.
Viktorija ga pogleda.
A onda joj se na licu pojavi novi osmeh.
Stidljiv.
Ali odlučan.
— Deda Lazare...
— Reci.
— Ima jedna novina kod mene.
Deda Lazar je pažljivo pogleda.
— Rešila sam da ponovo postanem primer.
Tišina.
— Ali ovog p**a...
Viktorija se nasmeši.
— Dobar primer.
— Kako treba da bude.
Deda Lazar na trenutak ostade bez reči.
A onda mu lice obasja osmeh.
— To je divno čuti.
U glasu mu se čulo iskreno iznenađenje.
— Ali šta je uticalo na tebe, posle toliko godina, da promeniš mišljenje?
Viktorija se nasmeja.
— Ti.
Zastala je.
— I tvoj najdraži zećo.
Deda Lazar odmahnu glavom.
— Vas dvojica.
Pokazala je prstom čas na njega, čas negde prema mestu na kojem je osećala Princa Viktora.
— Moje dve najdraže osobe.
Nasmejala se.
— I ti i on imate iste mere.
Deda Lazar se nasmeja.
— Skraćen proces učenja.
— Rasturite me do koske.
— Stavite me na test izdržljivosti...
Viktorija podiže ruke u neverici.
— Dok se ne raspuknem!
Deda Lazar se već smejao.
— Dok ne dođem do samog dna...
Viktorija teatralno uzdahnu.
— Dok se dole ne isplačem nad svojom sudbinom!
Deda Lazar klimnu kao da potvrđuje najvažniju životnu filozofiju.
— I onda...
Viktorija ga pogleda.
On napravi kratku pauzu.
— Noga u du...
Viktorija se prasnu u smeh.
— ...pe*!
Oboje se nasmejaše.
A onda Deda Lazar podiže glas u onom svom gromoglasnom smehu koji je umeo da razbije i najtežu tišinu.
— Izgleda da jedino tako možemo da te katapultiramo među zvezde!
Viktorija se smejala.
Ali joj se u očima pojavile suze.
Jer je najzad razumela.
Možda je čitav njen život bio jedan veliki trening.
Možda su svi padovi bili priprema za let.
Možda su ljudi koje je izgubila, bitke koje je izgubila i delovi sebe za koje je mislila da su zauvek nestali...
samo čekali da ih ponovo pronađe.
Pogledala je prema prvom svetlu koje je počelo da se probija kroz prozor.
Jutro je dolazilo.
A sa njim i nova stranica.
732. priča bajki.
Do 1001. još je bilo mnogo da se napiše.
Viktorija se nasmeši.
Ovoga p**a nije pitala da li će uspeti.
Samo je uzela olovku.
Jer neke bajke ne počinju onda kada princeza upozna princa.
Neke počinju onda kada princeza, posle svega što je preživela...
ponovo pronađe samu sebe.
KATAPULT MEĐU ZVEZDE
Deda Lazar je neko vreme ćutao.
Posmatrao je Viktoriju onim pogledom koji je ona poznavala bolje nego bilo koji drugi.
Pogledom čoveka koji nije slušao samo ono što govoriš, već i ono što pokušavaš da sakriješ između reči.
A onda je upita:
— Kako ti to misliš da postaneš dobar primer?
Viktorija podiže pogled.
— Ne postaje se to tek tako, znaš.
U njegovom glasu nije bilo prekora, već nečeg mnogo ozbiljnijeg.
— Za to je potrebna ogromna disciplina. Odricanje. Upornost. Svakodnevna odluka da uradiš ono što treba, čak i onda kada ti se ne radi.
Napravio je kratku pauzu.
— Šta je, onda, bio povod da posle toliko godina promeniš mišljenje?
Viktorija se nasmešila.
Ovoga p**a drugačije.
Tiše.
Kao neko ko se upravo seća rečenice koja mu je promenila život.
— Pa...
Spustila je pogled.
— Moja mlađa ćerka.
Deda Lazar se zainteresovano nagnu prema njoj.
— Pričala sam joj kako treba da radi. Šta treba da uradi. Kako treba da se ponaša.
Viktorija se nasmeja.
— Slušala me je ona tako neko vreme.
— A onda?
— A onda me je pogledala i rekla:
Viktorija zastade.
Kao da je ponovo čula taj glas.
— „Mama... nije stvar samo u tome da mi pričaš šta treba da radim.“
Tišina.
— „Već tvoje delo, koga nema. Pokaži mi svojim primerom.“
Deda Lazar se više nije smejao.
Viktorija duboko udahnu.
— To me je probudilo više od svega.
Glas joj postade mekši.
— Trglo me.
Pogledala je negde u daljinu.
— I odvelo.
— Shvatila sam da je potpuno u pravu.
A onda se nasmešila.
— Dela, ne reči, dobri moj Deda Lazare.
Deda Lazar klimnu.
— E, sad već počinješ da ličiš na sebe.
Viktorija se nasmejala.
— Zato restart.
Raširila je ruke kao da pred sobom vidi potpuno nov put.
— Počinjem ponovo.
Zastala je.
— Ali ne baš od nule.
Na licu joj se pojavi odlučan osmeh.
— Počinjem iz debelog iskustva.
Deda Lazar se nasmeja.
— E, to je već nešto!
— Hoću da budem najbolja verzija sebe.
Glas joj postajao je sve sigurniji.
— Hoću da svojoj deci, mojim roditeljima i celoj porodici pokažem da niste džaba verovali u mene.
Pogled joj skliznu prema nebu.
— Tebi.
A onda, gotovo nečujno:
— I mojoj ljubavi... Princu Viktoru.
Osmeh joj zadrhta na usnama.
— Hoću da i njemu pokažem da njegovo verovanje u mene nije bilo uzaludno.
Zastala je.
— Da sve one godine nisu bile uzaludne.
Deda Lazar je pažljivo posmatrao.
A onda se Viktorija odjednom nasmeja.
— I da je ona tvoja...
Pogledala ga je ispod obrva.
— Noga u du...pe*...
Deda Lazar prasnu u smeh.
— ...ipak imala nekog efekta!
I Viktorija se nasmeja.
Smejali su se oboje.
Onako kako se smeju ljudi koji su zajedno prošli kroz previše toga da bi se sada plašili nekoliko ružnih reči.
A onda Deda Lazar, još uvek kroz smeh, reče:
— Ti ćeš biti jedinstven primer kako i noga u du...pe* može da bude let do zvezda!
Njegov smeh još jednom odjeknu prostorom.
A zatim poče da se udaljava.
Kao da je sam njegov glas odlazio nekuda iza granice vidljivog sveta.
Viktorija je ostala sama.
Ali ovog p**a samo naizgled.
Osmeh joj je i dalje lebdeo na licu.
A u mislima...
Bio je Princ Viktor.
Ponovo je osetila onu neobjašnjivu toplinu oko sebe.
Kao da je njegova ljubav još uvek bila tu.
Kao da je nevidljiva nit između njih postala jača upravo onda kada je ona odlučila da ponovo postane ono što je nekada znala da može biti.
Viktorija zatvori oči.
I tiho prošap**a:
— Hvala ti na svemu, ljubavi moja.
Glas joj zadrhta.
— Ljubavi moja jedina.
Udahnula je.
— Živote moj.
Još tiše:
— Mužu moj.
Na njenom licu pojavi se osmeh.
— Najbolje i najlepše moje.
— Najdraže.
— Najpametnije.
Suza joj skliznu niz obraz.
— Da tebe nije bilo... ne bi bilo mene odavno.
Zastala je.
— Hvala ti što si mi spasao život u Nemačkoj, one davne 2023. godine.
Pogledala je prema zvezdama.
— I što si mi nebrojeno p**a pomagao da ga ponovo pronađem.
U tom trenutku nije znala da li govori čoveku, uspomeni, ljubavi ili nekoj višoj sili koja ih je sve vreme povezivala.
Možda nije ni bilo važno.
— Pomogao si mi da postanem ovo što jesam.
Nasmejala se kroz suze.
— Pomogao si mi da ponovo pronađem svoju priču.
A onda izgovori ono što je toliko p**a nosila duboko u sebi:
— Da postanem srpska Princeza Olivera.
Tišina.
— Ćerka Kneza Lazara.
Pogledala je nebo.
Bilo je prepuno zvezda.
— Da li je ovo san...
Zastala je.
— Ili java?
Nasmešila se.
— A šta je život ako u njemu ne sanjamo?
Jer život bez snova, pomisli Viktorija, polako postaje samo niz dana.
Jedan isti dan.
Pa drugi.
Pa treći.
I jednog jutra čovek shvati da je prestao da čeka nešto.
Prestao da se raduje.
Prestao da ustaje zbog nečega što ga zove.
— Nemamo razloga da se ujutru probudimo i ustanemo iz kreveta ako nemamo san prema kojem idemo.
A onda je podigla glavu.
— Ja imam san.
U očima joj se pojavi svetlost.
— Moj san je...
Zastala je.
Kao da je čekala da joj sama reč dođe.
— Srpska Bajka.
Izgovorila je to gotovo kao zakletvu.
— I imam tebe u tom snu.
Osmeh joj se proširio.
— Mog Princa Viktora.
Njene misli odjednom poleteše daleko iznad ove sobe, iznad vremena, iznad svega što je bilo moguće objasniti.
U toj njenoj bajci on je već jednom bio njen muž.
Sultan Bajazit.
Čovek koji joj je pomogao da ponovo pronađe put kroz istoriju.
Čovek koji je stao uz svoju Princezu onda kada je trebalo spasavati ono što je izgledalo izgubljeno.
A sada...
Ponovo su bili zajedno u istoj priči.
U novom vremenu.
Sa novom misijom.
Viktorija se nasmeja.
— Ti si moj superheroj.
Zastala je, pa dodala sa onim svojim nestašnim osmehom:
— Danju vrhunski marketing stručnjak.
Pogledala je prema zvezdama.
— A noću...
Nasmejala se.
— Junak koji spašava svoju princezu.
U očima joj zasijaše suze.
— I pomaže joj da ostvari svoju misiju.
Duboko je udahnula.
— Da spase Srbiju.
— Kosovo i Metohiju.
— I da donese mir u svet.
Tišina.
A onda, kao da je sve što je godinama nosila u sebi konačno dobilo oblik, Viktorija šapatom reče:
— Hvala ti.
Jedna suza.
— Hvala ti.
Druga.
— Hvala ti.
Treća.
A onda se nasmešila.
— I hvala ti za ovaj katapult među zvezde.
Pogledala je u nebo.
Negde visoko iznad nje jedna zvezda zasijala je jače od ostalih.
Viktorija je dugo gledala u nju.
I nije znala da li je to samo zvezda.
Ili odgovor.
Ali ovog p**a nije tražila dokaz.
Bilo joj je dovoljno što ponovo ima za šta da živi.
Za šta da ustane.
Za šta da se bori.
Za šta da sanja.
I za koga da voli.
Spustila je pogled, nasmešila se i poslednji put prošap**ala:
— Volim te, Princu moj.
A negde daleko, na samom kraju 732. priče, Deda Lazarov smeh još jednom zaori se kroz zvezdanu noć:
— E, sad leti, Princezo moja!
I Viktorija se nasmeja.
Jer je konačno shvatila ono što joj je Deda Lazar pokušavao reći sve vreme:
Nekada te život ne gurne da bi te kaznio.
Nekada te gurne zato što zna da možeš da poletiš.
_________________________________________
U tom trenutku začuo se alarm na telefonu.
Došla je u Srbiju, zvona katedrale ostala su u Nemačkoj, daleko iza nje.
Bio je to znak da je priča za ovu noć završena.
Do sledeće noći.
Kada igra života i smrti ponovo kreće.
Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Autor: Tanja Zmaj
