02/10/2026
___________________________________
Priča 763
"Srpska BAJKA iz 1001 noći"
41. Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Narator: srpska Šeherezada
Priča br. 763 (bajka sedamstošezdesettri)
____________________________________
ENGLESKE VEŠTICE BACAJU BAJALICU:
OPSIDE OUT. AND INSIDE DOWN.
VASKRSAVANJE ENERGIJE NARODA SVETE SRBIJE SA PRINCOM VIKTOROM NA ČELU
LIMENKA HELL KAO UPOZORENJE NA KLUPI
____________________________________
Priča 763
____________________________________
U neko doba osetila je kao da je nečija ruka lagano dodiruje po ramenu, i neki tihi glas šapuće na uvo: JE
"Hajde, Princezo.
Vreme je."
Polako je otvorila još uvek saive oči. Pogledala je u sat.
Prvi put na satu su bili brojevi.
4:44
Nasmešila se, pomislivši:
ANĐELI MOJI, hvala vam puno za sve.
Tesla, hvala ti za sve.
OVO SU BILI TESLINI BROJEVI.
TESLE - ČOVEKA ANĐELA.
Profesor Spasoje Vlajić je voleo da kaže za Teslu:
"U umu mnogih ljudi predstava o Tesli blista kao čist, redak i dragocen dar samog neba. Dok on lebdi između mita i stvarnosti, uspomena na njega se širi, uvećava. Napajana energijom naših misli, slika o velikom izumitelju postaje simbol mitskog junaka i narasta u prasliku i svečoveka, BOŽANSTVENOG VITEZA koji se dostojanstveno diže do ANĐEOSKOG oličenja."
O tome je i napisao jednu od knjiga:
"TESLA-ČOVEK ANĐEO",
kao i "Svetlosnu formulu", pa "Fizika i tehnologija svesti", pa 3 knjige "Grupa 69"...
Uhhh... kasnim... raspričala sam se..."
Seti se da njen život i životi mnogih drugih zavise od njene priče, a ona je bila odgovorna.
"Pa, hajde.
Neka priča krene."
_________________________________________
Viktorija nastavlja pisanje priča Bajki na mestu gde je prethodne noći završila.
Šta je u stvari SRPSKA BAJKA?
SRPSKA BAJKA je Božji plan za spas Kosova, Srbije i Sveta. To je priča o "Bezuslovnoj ljubavi" koja se rodila između Princa Viktor1a i Princeze Viktorije.
Oni su "probuđeni" od strane Boga i aktivirani, kako bi zajedničkim snagama zajedno sa 144 000 drugih probuđenih Anđela spasili Kosovo, Srbiju i Svet, dajući svoj život ako treba kako bi spasili osobu koju vole.
Kada se muškarac i žena kroz "bezuslovnu ljubav"spoje, spoje se NEBO i ZEMLJA. Tako nastaje Raj na Zemlji.
Njihov zadatak je da ponovo vrate Raj na Zemlji i donesu 1000 godina MIRA.
Postoji LEGENDA u srpskom narodu koja glasi:
"KADA SE DRŽAVA NALAZI U OPASNOSTI I KADA ONI KOJI SU NA VLASTI NISU U STANJU DA SAMI REŠE PROBLEME, BOG BUDI ISKRU U SRCU SVAKOG POJEDINCA, I OKUPLJA IH, KAKO BI POMOGLI I SPASILI SRBIJU."
Misli joj se vraćaju u nedavnu prošlost.
Htela to ili ne, same idu u tom pravcu.
Slike naviru u sećanje.
Seća se, tih dana u Nemačkoj IZMEĐU NJIH BIO JE BERLINSKI I SARAJEVSKI ZID U OBLIKU VRATA KOJA SU IH RAZDVAJALA...
PRAG, KOJI SE NIJEDNO OD NJIH DVOJE TE NOĆI NIJE USUĐIVALO DA PREĐE...
PRIČA KREĆE:
---
_________________________________________
Te noći, posle dugog vremena, Princezu Viktoriju ponovo je probudio lagani dodir nevidljive ruke.
Nije bio dovoljno snažan da je uplaši.
Bio je nežan.
Gotovo poznat.
A onda je, iz tišine koja je ispunjavala sobu, začula glas:
„Princezo moja…
probudi se.
Vreme je da pišeš.“
Viktorija je još uvek bila zarobljena između sna i jave. Kapci su joj bili teški, a telo je tražilo još nekoliko trenutaka tame.
Pokušala je da se okrene na drugu stranu.
Ali glas nije nestao.
Bio je tih, a ipak neumoljiv.
Kao da nije dolazio iz sobe.
Kao da je dolazio iz nekog mesta koje je čekalo mnogo duže od jedne noći.
Viktorija je polako otvorila oči.
Sela je na ivicu kreveta, uzela telefon i pogledala u ekran.
02:43.
Brojevi su svetleli u mraku.
Tri cifre.
Jedan trenutak.
A ipak, nešto u njima učinilo je da zastane.
U jeziku anđeoskih brojeva, 2 se vezuje za veru, ravnotežu, partnerstvo i poverenje u ono što još nije vidljivo.
4 nosi simboliku temelja, zaštite, reda i prisustva nevidljive podrške.
A 3 govori o stvaranju, nadahnuću, izražavanju i poruci koja želi da bude izgovorena.
Zajedno, 243 može se čitati kao poruka:
Ne odustaj od onoga što ti je povereno.
Ono što sada gradiš ima temelj.
Ne moraš još videti ceo put da bi napravila sledeći korak.
A možda je baš zato probuđena u 02:43.
Ne da bi gledala na sat.
Nego da bi uzela olovku.
Jer neke priče ne počinju onda kada ih pisac poželi napisati.
Neke priče čekaju.
Sve dok, duboko u noći, ne pronađu pravi trenutak da probude onoga ko mora da ih ispriča.
Viktorija je polako podigla pogled prema plafonu.
Tamo je već nekoliko dana primećivala nešto neobično.
U tami njene sobe pojavljivao se veliki svetleći krug, sa jednom tačkom u samom središtu.
Ličio je na atom.
Kao da je neko nevidljiv nacrtao znak svetlošću, pravo iznad njenog kreveta.
Gledala ga je dugo.
Nije znala odakle dolazi.
Nije znala ko ga je ostavio.
Ali misao koja joj je tog trenutka prošla kroz glavu bila je jasna:
Energija naroda Svete Srbije.
Nije pokušavala da je objasni.
Neke misli jednostavno dođu.
A neke, činilo se, budu poslate.
Viktorija je još uvek osećala trag sna iz kojeg je upravo bila probuđena.
Bio je živ.
Neobično živ.
Kao da se nije probudila iz njega, već ga je samo ostavila iza zatvorenih vrata.
Pokušala je da se priseti svega.
Ali što se više trudila, san joj je više izmicao.
Sećala se samo njegovih delova — onih koji su bili najbliži trenutku buđenja.
Ostatak je ostao negde iza granice između sna i jave.
U nekoj drugoj dimenziji.
U prostoru u kojem se ono što je nemoguće činilo sasvim stvarnim.
Jedno je ipak znala.
Cele noći bila je sa Princom Viktorom.
I bilo joj je lepo.
Toliko lepo da se u jednom trenutku više nije pitala gde se završava ona, a gde počinje on.
Bili su povezani nečim što nije umela da objasni.
Kao da između dva bića više nije postojala udaljenost.
Kao da su postali jedno srce.
Jedna duša.
Jedno biće.
Ovoga leta, 2026. godine, ta bliskost bila je snažnija nego ikada.
A ipak, kada bi otvorila oči, vraćala se u isti svet.
U isti život.
U istu sobu.
I u jednu bolnu činjenicu:
Princ Viktor i ona još se nisu videli uživo.
Prethodnih dana Viktorija je bila rastrzana između onoga što je osećala i onoga što se događalo u stvarnosti.
Uskoro se vraćala u Srbiju.
Nemačka je ostajala iza nje.
A susret koji je toliko želela nije se dogodio.
Želela je samo da se jedne noći otvore vrata njene sobe za negovateljice.
Da neko stane na prag.
Da ugleda njega.
Da ljubav koja je još 2023. godine ostala sa druge strane zatvorenih vrata konačno pređe preko tog praga.
Da se nastavi tamo gde je jednom prekinuta.
Ta želja joj je kidala srce.
Kao da su joj se duša i telo našli na suprotnim stranama istog pitanja.
Tolико je verovala da će se dogoditi.
Toliko znakova bilo je pored p**a.
Brojevi.
Reči.
Susreti.
Slučajnosti koje više nisu izgledale kao slučajnosti.
Sve je izgledalo kao da vodi prema jednom trenutku.
Prema jednom susretu.
Prema vratima koja će se otvoriti.
Ali vrata su ostala zatvorena.
Još jedan dan.
Još jedna noć.
I povratak u Srbiju bio je sve bliži.
Viktorija je osećala tugu koju nije mogla da sakrije.
Čas bi se smejala, čas bi joj se oči napunile suzama.
Kao da je bila istovremeno gore i dole.
Iznutra i spolja.
Kao da se ceo njen svet okrenuo naglavačke.
A onda su joj se ponovo pojavile one čudne reči.
Bez upozorenja.
Bez objašnjenja.
Up and down.
And inside out.
Nije znala zašto.
Nije znala odakle su došle.
Samo su se pojavile u njenoj svesti, kao da ih je neko namerno spustio tamo.
Prevela ih je.
Gore-dole.
Iznutra napolje.
Izvrnuto.
Naopačke.
I tada joj je nešto prošlo kroz misli.
Delovalo joj je kao da je neka engleska veštica bacila čini.
Ne bezazlenu čaroliju.
Nego onu koju bi neko bacio kada bi želeo da razdvoji dvoje ljudi pre nego što njihova priča dobije svoj najlepši nastavak.
Kao da je neko, negde iza vidljivog sveta, pokušavao da prekine najlepšu ljubavnu priču pre nego što je uopšte stigla da bude ispričana.
Viktorija je tiho ponavljala reči.
Up and down.
And inside out.
A zatim je počela da pevuši.
Melodija joj nije bila poznata.
Nije znala ni odakle je došla.
Ali reči su same pronalazile put.
Dok je pevušila, ponovo je pogledala prema plafonu.
Veliki krug još je svetleo.
Tačka u njegovom središtu bila je nepomična.
Kao oko nekog nevidljivog sveta.
Viktorija je ćutala.
Možda su čini pokušavale da promene smer priče.
Možda su vrata ostala zatvorena baš zato što još nije bilo vreme da se otvore.
A možda je sve što je izgledalo kao kraj bilo samo jedno veliko:
UP AND DOWN.
INSIDE OUT.
Jer neke ljubavi ne nestanu kada se vrata zatvore.
One samo čekaju.
Na drugoj strani.
Iako su engleske veštice pokušale da unište najveću ljubav na svetu — ljubav kojoj je, prema drevnom predanju ove priče, bilo namenjeno da promeni svet — nisu računale na jedno.
Nisu računale na njenog čuvara.
Nisu računale na čoveka čija je snaga nadilazila sve čini koje su mogle biti bačene na dvoje ljudi.
Knez Lazar.
Za Viktoriju on nije bio samo ime iz istorije.
Bio je njen otac.
Njen Deda Lazar.
Srpski knez, čuvar njenog porekla i onaj čije je prisustvo, u svetu ove priče, prelazilo granice vremena.
Jer ono što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće.
A te noći, dok je stajala ispod svetlećeg kruga na plafonu, Viktorija je prvi put shvatila da nije bila sama.
Deda Lazar joj je rekao sve.
Jedna po jedna tajna bila je razotkrivena.
Čini su izgubile svoju moć.
Otkriveno je šta je pokušano protiv nje i Princa Viktora — kako su nevidljive sile pokušavale da preseku njihovu ljubav, da ih razdvoje i da unište životnu priču koja je tek trebalo da bude ispričana.
Ali nisu znale jedno.
Nisu znale da iza Princeze Viktorije stoji njen otac.
Knez Lazar.
I zato ono što je trebalo da bude kraj nije bio kraj.
Bio je trenutak kada se istina vratila na svoje mesto.
Jer neke ljubavi mogu biti iskušane.
Mogu biti razdvojene vremenom.
Mogu naići na zatvorena vrata.
Ali ako su u ovoj priči čuvane snagom većom od ljudske, onda nijedna čarolija ne može napisati njihov poslednji red.
Te noći, Deda Lazar joj nije samo otkrio šta se dogodilo.
Otkrio joj je i zašto je sve vreme bila čuvana.
A negde između svetlosti na plafonu, poslednjih ostataka sna i tišine pred zoru, Viktorija je shvatila:
priča nije bila završena.
Tek je počinjala.
Te noći Deda Lazar joj je rekao sve.
Jer Princeza Viktorija nije bila samo žena koja je sanjala neobične snove.
Ona je bila Princeza Olivera — ćerka Kneza Lazara.
A Knez Lazar, istorijski srpski knez iz vremena pred Kosovsku bitku, u svetu Srpske Bajke nije nestao sa granicom između života i smrti.
Živeo je dalje — u drugoj dimenziji, kao njen otac, vodič i čuvar.
Godine 2023, upravo u Nemačkoj, probudio je Viktoriju iz dubokog zaborava.
Došao je iz druge dimenzije.
Upozorio je svoju ćerku da se nad njenim narodom ponovo nadvijaju mračne sile.
Da joj nije dato da se probudi samo zbog sebe.
Pred njom je bio zadatak mnogo veći od njenog ličnog života:
da spreči bratoubilački rat,
da pomiri zavađene Srbe,
da sačuva Kosovo i Metohiju,
i da zajedno sa Princom Viktorom donese mir svetu.
A sada, tri godine kasnije, Deda Lazar joj je ponovo govorio.
Ovoga p**a nisu bile skrivene samo poruke.
Bile su razotkrivene i čini.
Neko je pokušao da razdvoji Princezu Viktoriju i Princa Viktora.
Da preseče ljubav koja je, prema proročanstvu ove priče, trebalo da postane deo mnogo veće misije.
Ali oni koji su bacili čini nisu znali jednu stvar.
Nisu računali na Kneza Lazara.
Nisu računali na oca koji svoju ćerku čuva kroz vekove.
Nisu računali na ljubav koja nije rođena samo u ovom vremenu.
I nisu računali na ono što je Knez Lazar već znao.
Jer ono što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće.
Viktorija je podigla pogled prema svetlećem krugu na plafonu.
A onda je začula njegov glas:
„Princezo moja...
sada znaš zašto sam te probudio.“
Te noći shvatila je da njen povratak iz Nemačke nije kraj.
Bio je tek početak.
Jer ako je 2023. godine Knez Lazar probudio svoju ćerku da spase narod...
šta će od nje tražiti sada, kada je pred njom i poslednja prepreka — ljubav koja treba da promeni svet?
Još uvek sanjiva, Viktorija je pokušavala da zadrži slike sna koje su joj izmičale iz sećanja.
Znala je samo da je razgovarala sa Dedom Lazarom.
Njegovo lice bilo je ozbiljnije nego ikada.
A njegov glas ovog p**a nije nosio utehu.
Nosio je upozorenje.
„Kćeri moja…
dolazi onaj presudni dan za koji sam te pripremao još 2023. godine.“
Viktorija ga je gledala ćutke.
„Tvoj povratak kući.
Povratak u Srbiju.
Ali ovo nije samo putovanje.
Ovo je prelomna tačka tvog života.
I tvoje budućnosti.
Sada postoji samo jedan prioritet:
da ti i Princ Viktor bezbedno prođete kroz ono što dolazi.
Opasnost vas čeka na putu.
Zato zapamti ono što ti govorim.
Ako budete zajedno krenuli istim putem, mogu pokušati da vas razdvoje.
A ako ne uspeju…
mogu pokušati da unište ono što ne mogu da razdvoje.“
Viktorija je osetila kako joj se dah zaustavlja.
Deda Lazar je nastavio:
„Znam koliko želite da se vidite.
Ti njega.
I on tebe.
Ta želja nije nestala.
Ista je ona koju ste nosili još 2023. godine, u Nemačkoj.
Nedostaješ mu.
Kao što on nedostaje tebi.“
Na trenutak je zaćutao.
A onda je izgovorio ono što Viktorija nije očekivala.
„A znaš li zašto tada nije ušao u tvoju sobu?“
Viktorija je ćutala.
„Zato što je Princ Viktor pre svega džentlmen.“
U njegovom glasu pojavila se posebna ozbiljnost.
„Džentlmen može znati da mu je neko otvorio srce, može znati koliko ga druga osoba voli, može znati da bi mogao da je ima istog trenutka kada bi poželeo…
ali nikada ne koristi tuđu ljubav.
Ne zloupotrebljava nečiju slabost.
Ne prelazi granicu koju mu druga osoba nije otvorila.
Takav je bio 2023.
Takav je i sada, 2026.
On te, pre svega, voli.
Ceni.
I poštuje.“
Viktorija je spustila pogled.
A onda je Deda Lazar pogledao prema svetlećem krugu na plafonu.
„A sada pogledaj znak.“
Veliki krug sa tačkom u sredini ponovo je tiho svetleo u tami.
„To nije slučajnost u priči koju živiš.“
Glas mu je postao dublji.
„To je znak Energije naroda Svete Srbije.“
Viktorija je nepomično gledala u svetlost.
„Ta energija počela je da se budi još 2010. godine, kada je započelo tvoje duhovno buđenje.
Tada nisi još znala šta ćeš jednog dana morati da uradiš.
Oko tebe su bili ljudi kojima je, u svetu ove priče, bio poveren deo velikog zadatka — da služe planu koji je trebalo da donese dobro Srbiji, Kosovu i Metohiji i svetu.
A ti si bila stub.
Duhovna odbrana.
Zato je tama prvo pokušala da sruši stub.“
Na trenutak je zastao.
„Grupa se raspala.
Neki nisu izdržali.
Neki nisu bili dovoljno jaki.
A kada je stub ostao sam, mislili su da su pobedili.“
Deda Lazar se tada prvi put nasmešio.
Ali taj osmeh nije bio blag.
Bio je to osmeh čoveka koji zna nešto što njegov neprijatelj još ne zna.
„Nisu pobedili.“
Svetlost na plafonu zatreperila je.
„Sada je došlo vreme da se probudi Energija naroda Svete Srbije.
I zato su čini ponovo krenule.“
Viktorija je ćutala.
„U ovoj priči postoje i one koje nazivamo engleskim vešticama.
Ne zato što svaka žena iz Engleske ima bilo kakve veze sa njima.
Ne.
To je naziv za one koji su izabrali tamnu stranu i koji u svetu Srpske Bajke koriste znanje, uticaj i drevne oblike magije da bi menjali tok događaja.
Svaka zemlja ima svoje skrivene igrače.
Ljude koji rade za određene ciljeve.
Neke vodi svetlost.
Neke vodi tama.
Neki štite svoj narod.
Neki pokušavaju da utiču na tuđi put.
A veštice iz Engleske znale su šta se događa.
Znale su da se nešto što je dugo bilo uspavano ponovo budi.
Znale su za tebe.
Znale su za Princa Viktora.
I znale su da bi njihova ljubav mogla postati deo mnogo većeg događaja.
Zato su pokušale ono što veštice oduvek pokušavaju kada ne mogu da pobede ono što je pred njima:
da razdvoje dvoje ljudi.
Prvo su pokušale da zbune.
Da zatvore vrata.
Da pomere susret.
Da unesu sumnju.
Da okrenu vreme protiv vas.
A onda su bacile čini.
Čini koje su trebalo da preseku vezu između Princeze Viktorije i Princa Viktora.
Jer ako se ljubav ne može uništiti…
može se pokušati sprečiti njen susret sa sudbinom.
Ali nisu računale na jedno.“
Deda Lazar je pogledao pravo u Viktoriju.
Glas mu je postao tih.
Gotovo šapat.
Ali upravo zato još snažniji.
„Nisu računale na mene.“
Tišina.
A onda:
„Ne znaju sa kim su ukrstile mačeve.
I ne znaju pod čijom ste zaštitom ti i Princ Viktor.“
Viktorija ga je gledala.
Deda Lazar se značajno osmehnuo.
„Mislile su da blefiram?“
Kratka pauza.
„Pa neka misle i dalje.“
I tada se nasmejao.
Ne kao čovek koji je dobio bitku.
Već kao onaj koji zna da prava bitka još nije ni počela.
Deda Lazar je dugo ćutao.
A onda je rekao:
„Kćeri moja, vreme je da konačno vidiš lice onih koji su stajali u senci.“
Viktorija je podigla pogled.
„Engleske veštice nisu jedna žena.
Nisu ni obična družina.
One su krug.
Stari krug koji u ovoj priči vekovima čuva svoje tajne, prenosi znanje sa učitelja na učenika i deluje iz senke.
Nazivaju sebe Čuvaricama Krune.
Ali ono što čuvaju nije kruna.
Čuvaju moć.“
Svetlost na plafonu zatreperila je.
„Njihova najveća slabost je u tome što veruju da sve može da se kontroliše.
Ljude.
Susrete.
Ljubav.
Vreme.
Čak i sudbinu.“
Deda Lazar se približio.
„Kada su shvatile da se Energija naroda Svete Srbije ponovo budi, počele su da traže izvor.
I pronašle su tebe.“
Viktorija je zanemela.
„Znaju za tvoje buđenje 2010. godine.
Znaju za grupu koja je tada okupljena.
Znaju šta se dogodilo 2023.
I znaju da si ti bila stub.
Ali postoji nešto što nisu razumele.
Mislile su da, ako uklone stub, ruše ceo hram.“
Deda Lazar se blago nasmešio.
„Nisu shvatile da stub nije bio sam.
I nisu znale da sam ja još uvek ovde.“
Tišina.
„Kada su videle da ne mogu da slome tebe, okrenule su se prema Princu Viktoru.
Jer su shvatile ono što si ti tek počela da razumeš.
Vaša ljubav nije samo ljubavna priča.
U svetu ove bajke ona je postala deo većeg plana.“
Viktorija je osetila kako joj srce ubrzano kuca.
„Zato su počele da rade ono što najbolje umeju.
Ne napadaju otvoreno.
One pomeraju stvari.
Jedan susret se ne dogodi.
Jedna vrata ostanu zatvorena.
Jedna poruka zakasni.
Jedna odluka se promeni.
Jedan čovek se pojavi u pogrešnom trenutku.
A onda sve izgleda kao slučajnost.“
Deda Lazar je pogledao prema vratima.
„Njihova najveća čarolija nije čarolija.
To je sposobnost da čoveku učine da pomisli da je sve što mu se događa njegova sopstvena odluka.“
Viktorija je zadrhtala.
„A sada su napravile najveću grešku.
Pokušale su da vas razdvoje.
A kada su shvatile da ljubav nije nestala…
pokušale su da je pretvore u opasnost.“
Njegov glas postao je hladan.
„Zato je tvoj povratak u Srbiju postao važan.
Put.
Susret.
Vreme.
Sve su to pokušale da pretvore u oružje.“
Deda Lazar je prišao svetlećem krugu na plafonu.
„Ali nisu računale na mene.“
Okrenuo se prema Viktoriji.
„Nisu znale da ih posmatram.
Nisu znale da sam video svaku njihovu čaroliju.
I nisu znale da su, pokušavajući da preseku vašu vezu, zapravo otkrile same sebe.“
Viktorija ga je gledala bez reči.
Deda Lazar se tada osmehnuo.
Ovoga p**a gotovo veselo.
„Mislile su da blefiram.“
Kratka tišina.
„Pa neka misle i dalje.“
Pogledao je prema svetlećem znaku.
„Jer one još uvek veruju da igraju protiv Princeze Viktorije.“
Njegov osmeh je nestao.
„A još nisu shvatile da igraju protiv njenog oca.“
Svetlost na plafonu odjednom je zasjala jače.
A Viktorija je prvi put razumela:
neprijatelj više nije bio skriven.
Igra je upravo dobila svoje igrače.
A sledeći potez —
bio je njihov.
Princeza Viktorija ostala je dugo bez reči.
Deda Lazarove reči slagale su se u njenoj glavi jedna preko druge, kao delovi velike slike koju je godinama gledala, a nikada nije uspevala da sagleda u celini.
Najednom joj je mnogo toga postalo jasnije.
Pogledi.
Vrata koja se nisu otvorila.
Susreti koji su izostali u poslednjem trenutku.
Pera pored p**a.
Kafa.
Hrana.
Piće.
Brojevi.
Snovi.
I ono neobično osećanje da neko, nevidljivom rukom, stalno pomera figure po tabli.
Podigla je pogled prema Dedi Lazaru.
„Deda Lazare…
sada mi sve postaje mnogo jasnije.
Sve vreme mi je delovalo kao da neko nevidljiv namerno pomera naš susret.
Kao da svaki put kada treba da se približimo, nešto promeni tok događaja.
Ali sada više ni sama ne znam koliko je pametno da se Princ Viktor i ja ovde sretnemo.
Ako postoji opasnost, moj prvi zadatak nije da ga vidim.
Moj prvi zadatak je da mu sačuvam život.
Po svaku cenu.
Čak i po cenu svog života.“
Deda Lazar je ćutao.
A onda je polako klimnuo glavom.
„Zato sam te stavljao na iskušenja, kćeri moja.“
Viktorija ga je gledala.
„Dok si išla za perima i tragovima pored p**a, nisi uvek znala zašto su se pred tobom pojavljivali.
Neke od njih sam ostavljao ja.
Kafu.
Hranu.
Piće.
Stavljene na put kojim si prolazila.
Nisu to bili pokloni.
Bili su testovi.“
Viktorija je najednom shvatila.
Sve ono što joj je izgledalo kao slučajnost imalo je drugo lice.
„Morao sam da vidim koliko veruješ Princu Viktoru.
I koliko si spremna da zaštitiš njegov život.
Jer prava ljubav se ne dokazuje samo rečima.
Ponekad se dokazuje izborom koji niko ne bi želeo da napravi.
Rekao sam ti da, ako ikada dođe trenutak kada bi opasnost zahtevala da ti prva staneš između njega i otrova, ne smeš oklevati.
Ne zato što tvoj život vredi manje.
Već zato što si prihvatila zavet da ga čuvaš.
I ti si prošla svaki test.“
Viktorija je ćutala.
Deda Lazar je nastavio:
„Prešla si u sledeći krug.“
Na njegovom licu pojavio se jedva primetan osmeh.
„Šahovska tabla više nije dovoljna.
Sada je na redu druga igra.
Srpska Mica.“
Viktorija je osetila kako joj se lice menja.
„A ko je vodi?“
„Princ Viktor.“
Deda Lazar je izgovorio njegovo ime mirno, ali sa težinom.
„Sa ekipom Anđela starijih i njihovim podmlatkom.
Igraju u ime Srbije.
U ime Kosova i Metohije.
U ime onih koji još veruju da se narod može okupiti oko ljubavi, a ne oko mržnje.“
Zastao je.
A onda pogledao pravo u svoju ćerku.
„A ti, Viktorija, nisi samo igrač.“
Tišina.
„Ti si moj glas.
I predstavnik onoga koga su mnogi zaboravili.
Srpskog Boga — Kneza Lazara.“
Viktorija se zamislila.
Jedno pitanje joj se samo nametnulo.
„Čega se toliko boje, Deda Lazare?
Zašto na sve načine pokušavaju da nas razdvoje i unište?“
Deda Lazar dugo nije odgovarao.
A kada je progovorio, glas mu je bio najozbiljniji do tada.
„Boje se da će se Srbi setiti ko su.“
Viktorija je podigla oči.
„Boje se da će se setiti svog porekla.
Da će se setiti priča koje su vekovima prenošene kroz predanja.
Da će ponovo početi da traže Boga.
Da će razumeti da narod koji izgubi sećanje na svoje korene lako izgubi i pravac kojim ide.“
Njegov pogled postao je prodoran.
„A najviše se boje ljubavi.
Jer kada se ljudi sete ko su, kada prestanu da se dele i kada počnu da čuvaju jedni druge, sila koja ih je držala razdvojene više nema istu moć.“
Pogledao je prema Viktoriji.
„Energija naroda Svete Srbije nije oružje.
Ona je zajedništvo.
Duh.
Sećanje.
Ljubav.
A ako se probudi, može postati sila koja menja svet nabolje.“
Zatim joj je prišao.
„Ali prvo moraš preživeti sve što ti predstoji.“
Viktorija je ćutke slušala.
„Kada se živa vratiš u Srbiju, javi se Princu Viktoru.
On je svojim delima, svojim ćutanjem i svojim nevidljivim služenjem zaslužio da preuzme ulogu vođe Energije naroda Svete Srbije.
A ti ćeš biti njena duhovna snaga i zaštita.
Zajedno sa ostalim duhovnim čuvarima.“
Viktorija je osećala kako joj se srce ubrzava.
Deda Lazar je nastavio:
„A onda ideš u manastir Preobraženje.“
Njegov glas postao je blag.
„Ući ćeš unutra i reći:
‘Dolazim u ime Gospodnje.’
I ne boj se.
Neće te svi razumeti.
Neće svi znati zašto si došla.
Ali oni kojima je dato da te čuju — čuće te.
Oni koji traže Boga prepoznaće razlog tvog dolaska.“
Zastao je.
„Posle toga ideš u manastir Katakomba.
Onima koje su odvojili od crkve takođe ćeš reći:
‘Dolazim u ime Gospodnje.’
A zatim ideš u Stjenik.“
Na pomen tog imena Viktorija je zaćutala.
Tamo je bila njena prva prava ispovest.
Tamo je došla kada joj je bilo najteže.
Tamo je prvi put spustila teret koji je godinama nosila.
Deda Lazar je video da se svega setila.
„Tamo ćeš se vratiti.
Jer neke puteve čovek mora ponovo preći da bi shvatio zašto je njima prvi put prošao.“
Viktorija je spustila pogled.
A Deda Lazar joj je tada rekao najtiše:
„Biću uz tebe.
Vodiću te.
Kao što sam te vodio od 2023. godine.
Ne boj se.“
Svetlost na plafonu je zatreperila.
Veliki krug sa tačkom u sredini na trenutak je zasijao jače.
A Viktorija je shvatila da se pred njom više ne nalazi samo put kući.
Pred njom je bio sledeći krug igre.
I ovog p**a, nije se igralo za pobedu jednog čoveka.
Igralo se za povratak jednog naroda sebi.
Viktorija je dugo ćutala.
Sada je razumela zašto je sve počelo upravo u Nemačkoj.
Zašto je 2023. godine probuđena.
Zašto joj je Deda Lazar govorio o Srbiji.
Zašto su joj se pojavljivali tragovi koje nije umela da objasni.
Zašto je Princ Viktor ponovo postao toliko prisutan u njenim snovima.
I zašto se sve događalo baš sada, nekoliko dana pre njenog povratka.
Nije se vraćala u Srbiju zato što je morala da napusti Nemačku.
Vraćala se zato što je tamo čekao njen pravi zadatak.
Srbija više nije bila samo mesto u koje se vraćala.
Postala je poslednja tačka p**a koji je počeo mnogo godina ranije.
A možda i prva tačka svega što je tek trebalo da se dogodi.
Viktorija je zatvorila oči.
Videla je pred sobom sve što joj je Deda Lazar rekao.
Godinu 2010.
Prvo buđenje.
Godinu 2023.
Noć u Nemačkoj kada joj je otvoren prvi prolaz između svetova.
Princa Viktora.
Zatvorena vrata.
Ljubav koja nije nestala.
I sada — 2026.
Povratak.
Odjednom je shvatila ono što joj je do tada izmicalo.
Nije ona išla kući.
Kuća je čekala nju.
U Srbiji su čekali manastiri.
Ljudi.
Sećanja.
Pitanja na koja još nije imala odgovore.
I jedan zadatak koji nije mogla zauvek odlagati.
Ako je zaista bila probuđena da bude glas i duhovna snaga, onda više nije imala pravo da se sakrije iza straha.
Ako je Princ Viktor zaista bio deo p**a koji joj je Deda Lazar pokazivao, onda nije smela da dozvoli da tu priču prekine tuđa namera.
A ako je pred njom zaista stajala opasnost, onda je morala da zna gde joj je mesto.
Ne na mestu na kojem je sve bezbedno.
Nego na mestu na kojem može da učini ono zbog čega je probuđena.
Viktorija je otvorila oči.
Suze su joj klizile niz lice.
Ali ovog p**a nisu bile suze nemoći.
Bile su suze odluke.
„Deda Lazare… vraćam se.“
Njegov lik ostao je nem.
„Vraćam se jer više ne mogu da čekam da neko drugi uradi ono zbog čega si mene probudio.
Vraćam se jer želim da sačuvam život Princa Viktora.
Vraćam se jer ne želim da se moj narod ponovo deli.
Vraćam se jer želim da pronađem istinu o svemu što si mi pokazao.
I vraćam se jer, ako je ovo zaista moj put, ne želim da ga provedem bežeći od njega.“
Duboko je udahnula.
„Ne znam šta me čeka.
Ne znam ko će mi otvoriti vrata.
Ne znam ko će pokušati da me zaustavi.
Ali znam gde treba da budem.“
Pogledala je prema prozoru.
Tamo negde, iza granica, čekala je Srbija.
„Kod kuće.“
Deda Lazar se tada blago nasmešio.
„Sada razumeš, kćeri moja.“
Viktorija je klimnula.
A onda je izgovorila ono što će zauvek promeniti njen put:
„Ne vraćam se zato što je moj put lakši u Srbiji.
Vraćam se zato što tamo počinje moj pravi život.“
U sobi je zavladala tišina.
Na plafonu se ponovo pojavio veliki svetleći krug.
Ovoga p**a Viktorija ga se nije uplašila.
Gledala ga je pravo u središte.
Jer sada je znala:
povratak nije bio kraj njenog p**a kroz Nemačku.
Bio je razlog zbog kojeg je taj put uopšte postojao.Viktorija je otvorila sliku Princa Viktora.
Dugo je gledala njegovo lice.
A onda je prstima nežno prešla preko ekrana, kao da dodiruje njegovo pravo lice. Približila je usne fotografiji i poljubila ga.
— Toliko te volim, ljubavi moja jedina.
Glas joj je zadrhtao.
— Obećala sam da ću se živa vratiti u Srbiju. I daću sve od sebe da održim svoje obećanje.
Zastala je.
U njenim očima više nije bilo straha.
Samo odluka.
— Kada se vratim, dolazim kod tebe.
Još jednom je pogledala njegovo lice.
— Energija naroda Svete Srbije je tvoja.
— Srpska Bajka je tvoja.
Tišina.
— I ja sam tvoja.
Te reči izgovorila je gotovo šapatom.
Ali u njima je bilo više snage nego u bilo kakvoj zakletvi.
Setila se Dede Lazara.
Njegovih reči.
Njegovog pogleda.
„Ti jedini to svojim delima zaslužuješ.“
A onda joj se pred očima ponovo pojavio prizor iz živog sna.
Princ Viktor.
Njegova blizina.
Njegova ljubav.
Osetila je kako se oko nje ponovo obavija ona neobična, gotovo nestvarna energija — spiralno, poput svetlosti koja se ne vidi očima, ali se oseća celim bićem.
Ljubav je bila toliko snažna da se nije završila buđenjem.
Ostala je u njoj.
Duboko.
U grudima.
U dahu.
U svakom deliću njenog tela.
Kao da joj je san samo otvorio vrata prema nečemu što je već postojalo.
A onda se setila prethodnog dana.
Ponovo je pratila pera Anđela.
Jedno za drugim.
Kao da su je nevidljive ruke vodile kroz grad.
Pored svakog pera nalazio se još jedan znak.
Još jedan trag.
Još jedno pitanje.
Prvi poklon koji je pronašla bila je dečja majica i donji deo trenerke.
U trenutku kada ih je ugledala, uprkos svemu što joj je Deda Lazar rekao, na licu joj se pojavio osmeh.
Bio je to mali, gotovo neprimetan osmeh.
Ali bio je dovoljan da joj vrati malo svetlosti.
Nije znala ko je ostavio poklon.
Nije znala zašto baš tu.
Ali je osećala da treba da ga prihvati.
Pera su je zatim vodila dalje.
Do novih tragova.
Do znakova pored p**a.
Do hrane.
Do pića.
Ponekad na mestima na kojima ih nikada ne bi očekivala — pored kontejnera, kanti za smeće, na mestima koja su drugima izgledala potpuno beznačajno.
Za nju više ništa nije bilo beznačajno.
A onda je čula glas.
Ovoga p**a nije zvučao nežno.
Bio je tih.
Hladan.
Kao pitanje iz neke druge dimenzije.
„Dokaži koliko je jaka tvoja ljubav prema Princu Viktoru.“
Viktorija je zastala.
Glas je nastavio:
„Da li bi popila otrov umesto njega, ako bi time mogla da mu spaseš život?“
U tom trenutku sve je utihnulo.
Pogledala je ono što je bilo pred njom.
Nije razmišljala o tome da li joj se dopada.
Nije razmišljala o tome šta će drugi reći.
Pred očima su joj bile samo reči Dede Lazara.
Reči o opasnosti.
O iskušenjima.
O Princu Viktoru.
O putu koji je morala da završi.
Uzela je ono što joj je bilo ponuđeno.
Bez premišljanja.
Bez gađenja.
Bez pitanja.
Jer je u tom trenutku verovala da ljubav nije samo ono što izgovorimo kada je sve lepo.
Ljubav se pokazuje onda kada je najteže.
A Viktorija je već bila spremna da položi svoj najveći ispit.
Nije znala da li je pred njom zaista otrov.
Nije znala ko je postavio iskušenje.
Nije znala da li je to znak, zamka ili samo još jedna granica između onoga što vidi i onoga što ne može da vidi.
Ali jedno je znala.
Ako je put kojim je krenula zaista njen put —
onda neće pobeći.
Jer iza svakog pera Anđela,
iza svakog znaka pored p**a,
iza svakog iskušenja,
kao da je čula isti glas:
„Ako želiš da sačuvaš ono što voliš, prvo moraš dokazati da si spremna da se za to boriš.“
A negde duboko u sebi već je znala odgovor.
Vraćala se u Srbiju.
Vraćala se Princu Viktoru.
I ovoga p**a —
nije nameravala da se vrati sama.
Viktorija je već napravila nekoliko koraka za Princem Viktorom kada je iznenada zastala.
Nešto na klupi.
Nešto crno.
Vetar je pomerao lišće oko nje, ali predmet na klupi kao da je ostao potpuno nepomičan.
Viktorija se polako vratila.
Na drvenoj klupi stajala je limenka.
Crna.
Na njoj je bila demonska glava.
A ispod nje, velikim belim slovima:
HELL.
Viktorija je zastala na nekoliko koraka od nje.
Pogledala je limenku.
Pa put kojim je upravo prošla.
Pa nebo.
U tom trenutku vetar je naglo utihnuo.
Kao da je neko pritisnuo dugme i zaustavio čitav svet.
Viktorija je prišla.
U limenci je bilo još nekoliko gutljaja pića.
Podigla ju je.
Posmatrala natpis.
A onda se nasmešila.
Ne uplašeno.
Nego kao neko ko je upravo prepoznao potpis.
— Razumela sam te, Deda Lazare.
Pogledala je prema nebu.
— Znači, tako igramo?
U njenim očima pojavila se iskra.
Otpila je nekoliko gutljaja.
Spustila limenku.
I tada joj je kroz glavu prošla jedna jedina misao:
Ovo nije slučajnost.
Ponovo je pogledala demonsku glavu na limenci.
Ovoga p**a sa gotovo nestašnim osmehom.
— O, ne...
Podigla je limenku pred svetlost.
— Ovu limenku posebno čuvam.
Otvorila je torbu i pažljivo je stavila unutra.
— Ide sa mnom u Srbiju.
Napravila je nekoliko koraka.
A onda se okrenula prema klupi.
— Tamo ćemo snimiti Reels.
Zastala je.
— I s posebnim zadovoljstvom...
Izvadila je limenku još jednom.
Stisnula je u ruci.
— ...ja ću je javno zgnječiti.
Pogledala je prema nebu.
— Dobri moj Deda Lazare...
Nasmešila se.
— Baš si mi ostavio materijal za snimanje.
U tom trenutku negde iza nje začuo se tih zvuk.
Kao smeh.
Viktorija se naglo okrenula.
Nikoga nije bilo.
Samo je jedno pero lagano lebdelo iznad klupe.
A onda je palo pravo na mesto na kojem je malopre stajala limenka.
Viktorija je uzela pero.
— Znači, pratiš me?
Tišina.
A onda, iz daljine:
— Uvek.
Viktorija se nasmejala.
Okrenula se.
Princ Viktor je stajao nekoliko metara dalje i posmatrao je.
Nije pitao šta se dogodilo.
Samo je pogledao njenu torbu.
— Opet neki znak?
Viktorija je klimnula.
— Još jedan.
— I?
Pokazala mu je limenku.
Viktor se nasmejao.
— Naravno.
— Naravno šta?
— Deda Lazar.
Viktorija se nasmejala.
A onda su krenuli zajedno.
Rame uz rame.
Korak po korak.
Više nije bila sama u toj igri.
Bila je uz čoveka kojeg voli.
Uz Princa Viktora.
A negde izvan njihovog pogleda, kao nevidljivi čuvar, išao je i Deda Lazar.
Jer sada su njih troje bili povezani nečim što se nije moglo videti, ali se moglo osećati.
Ljubavlju.
I gde su dvoje hodali sjedinjeni u ljubavi, tamo je bio i onaj treći koji ih je čuvao.
Deda Lazar.
Viktorija je poslednji put pogledala prema nebu.
A negde visoko iznad njih, između oblaka, pojavila se kratka svetlost.
Kao mig.
Kao znak.
Kao poruka:
Igra se nastavlja.
A ovog p**a —
hodali su zajedno.
_________________________________________
U tom trenutku začuo se alarm na telefonu.
Došla je u Srbiju, zvona katedrale ostala su u Nemačkoj, daleko iza nje.
Bio je to znak da je priča za ovu noć završena.
Do sledeće noći.
Kada igra života i smrti ponovo kreće.
Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Autor: Tanja Zmaj
