09/09/2025
“Sama reč članstvo je hrišćanskog porekla, ali ju je svet preuzeo i lišio svakog značenja. U bilo kojoj knjizi o logici možete videti izraz „članovi skupa“. Ne može se dovoljno naglasiti da predmeti ili jedinice uključene u neku homogenu klasu označavaju nešto gotovo obrnuto od onoga što je Pavle podrazumevao pod članovima.[1] On je pod članovima (na starogrčkom) podrazumevao ono što bi trebalo nazvati organima, koji su u suštini međusobno različiti ali se dopunjavaju, i koji se razlikuju ne samo po svojoj strukturi i ulozi, nego i po svom dostojanstvu. Prema tome, u nekom klubu, i odbor kao celina i posluga kao celina mogu se opravdano smatrati „članovima“; oni koje bismo nazvali članovima kluba predstavljaju naprosto pojedince. Red identično obučenih vojnika koji su prošli identičnu obuku i koji stoje u stroju, ili određeni broj građana na glasačkom spisku za neku izbornu jedinicu nisu članovi ničega, u smislu koji toj reči daje Pavle. Bojim se da, kad za čoveka kažemo da je „član Crkve”, obično nemamo na umu Pavlovo značenje reči; obično podrazumevamo samo to da je taj čovek jedinica – da je on još jedan primerak iz klase entiteta koje predstavljaju X, Y i Z. Koliko se pravo članstvo u nekom telu razlikuje od uključenosti u kolektiv može se videti u strukturi porodice. Deda, roditelji, odrasli sin, dete, pas i mačka su pravi članovi (u organskom smislu), upravo zato što nisu članovi ili jedinice homogene klase. Oni nisu zamenljivi. Svaki čovek je gotovo vrsta za sebe. Majka nije jednostavno drugačija osoba od ćerke; ona je druga vrsta osobe. Odrasli brat nije samo član skupa 'deca'; on je posebna teritorija unutar kraljevstva. Otac i deda se razlikuju skoro kao mačka i pas. Ako izuzmete bilo kog člana, vi niste samo smanjili brojno stajne porodice; vi ste narušili njenu strukturu. Njeno jedinstvo je jedinstvo različitih članova, gotovo nesamerljivih.
Nejasna percepcija bogatstva svojstvenog ovoj vrsti jedinstva jedan je od razloga zašto uživamo u knjigama kao što je Vetar u vrbaku: trio kakav su Pacov, Krtica i Jazavac simbolizuje krajnju različitost ljudi u skladnom jedinstvu, u čemu intuitivno prepoznajemo istinsko utočište i od samoće i od mnoštva. Privrženost između tako čudnih parova kao što su Dik Sviveler i Markiza,[2] ili gospodin Pikvik i Sem Veler,[3] prija na isti ovaj način. Zato je moderna ideja da deca treba da svoje roditelje zovu po imenu toliko izopačena. Naime, ovo je pokušaj da se ignoriše razlika u vrsti koja omogućuje stvarno organsko jedinstvo. Oni pokušavaju da detetu usade besmisleno gledište po kom je majka jednostavno sugrađanka kao i bilo ko drugi, kako dete ne bi znalo ono što znaju svi ljudi i kako bi bilo neosetljivo za ono što svi ljudi osećaju. Oni pokušavaju da bezličnu jednoobraznost kolektiva uvuku i u potpuniji i konkretniji svet porodice.”
ESEJ ČLANSTVO U KNJIZI “TERET SLAVE”
K.S. LUIS
